Kad se Bog umeša

Pronalaženje novog života putem neželjene promene

Mi stalno gubimo – žene, muževe, prijatelje, zdravlje, snove i sigurnost prohujalih vremena. Ništa ne ostaje onako kako je nekada bilo.
Još uvek nisam sreo odraslu osobu koja živi život kakav je planirala. Ima nekih koji uzbuđeno kažu: „Hvala Bogu što mi je život mnogo bolji nego što sam se nadao.“ Ipak, retko prođe nedelju dana, a da kao pastor ne sretnem ljude koji su veoma daleko od toga da zahvaljuju Bogu zbog gubitka nečega što im je bilo drago. Niko ne voli da ostane napušten.
Tipično, oni koji sebe smatraju napuštenim bili su lišeni nekog ili nečeg što im je bilo potrebno. Žena stigne kući i pronađe poruku na frižideru: „Odlazim.“ Radnik koji već dvadeset godina radi za istog gazdu ulazi u njegovu kancelariju samo da bi čuo da je otpušten. Mlada žena biva podvrgnuta hirurškom odstranjivanju dojke i pita se da li će ikada biti u stanju da prestane da plače. Ovi ljudi su računali na svog bračnog druga, na svoj posao ili makar na svoje zdravlje. A kada, jednoga dana, ostanu bez toga, njihov život više nikada neće biti kao pre.
Tokom života očekujemo da ćemo doživeti neke neizbežne gubitke. Deca će odrasti i napustiti porodični dom. Novi posao u drugom gradu nateraće nas da se pozdravimo sa prijateljima i rođacima koji ostaju da žive u gradu koji mi moramo da napustimo. Na kraju, jedan od supružnika će svog bračnog druga predati u Božje naručje. Neka napuštanja možemo očekivati, ali to ne znači da su nam ona manje bolna.
Jedna od najodvažnijih stvari koje ljudi čine jeste dobrovoljno napuštanje svog lagodnog nezadovoljstva životom da bi dobili novu priliku, za koju se nadaju da ih očekuje iza ugla. A kada se to dogodi, njihovo iskustvo možda neće biti ispunjeno  patnjom kao kod onoga ko je napušten, ali njihovo putovanje kroz strah i tugu od starog ka novom životu nije ništa manje dramatično.

U kome god obliku da stigne, napuštanje se uvek može prihvatiti kao prilika da se stekne novi život. Utučena udovica može nadživeti svoju tugu. Ranjena i razočarana raspuštenica na kraju će pokupiti i sastaviti razbijene deliće i otpočeti novi život. Izgubljeni posao može postati početak novog životnog poziva.

Naša iskustva sa napuštanjem i neželjenim promenama predstavljaju krizne trenutke u kojima moramo doneti odluku hoćemo li ili nećemo ostaviti iza sebe život koji je nepovratno prohujao. To možemo učiniti samo ako čvrsto verujemo u neprekidnu kreativnost Boga, koji unosi svetlost i lepotu u mračni haos naših gubitaka u životu.