Još ima nade

Jednog hladnog zimskog jutra, u toku rata, moj otac je mo-
rao da pođe u grad da obavi neke hitne poslove. Pret-
hodne noći čuli smo mitraljeze, bombe, viku i jauke.
Budili smo se često i pitali šta se dešava.
Stajali smo kraj prozora i posmatrali oca kako odlazi.
Zima je bila jaka, sneg dubok i otac je teško koračao. Dugo sam
ga pratio pogledom, sve dok nije nestao u daljini. Nisam ni
pomišljao da ga poslednji put gledam. On se više nikada nije
vratio.
Dugo o njemu ništa nismo znali. Jednoga dana majka je po-
šla da ga traži. Noć se već spuštala, a nje još nije bilo. Moj
brat, starija sestra i ja čekali smo je napolju, na snegu, pred
kućom. Odjednom, iz daljine, iz udaljenog naselja, doprla je do
nas vika, čuo se plač, naricanje… Stigla je vest da je naš otac,
zajedno sa mnogima koji su bili odvedeni iz našeg mesta, za-
vršio svoj životni put.
U našoj nevolji nije bilo nikoga da nas uteši. Nikoga da
nas ohrabri jer je svugde bio plač, nevolja i tuga. Niko se nije
brinuo o našoj tuzi, svako je imao dovoljno svoje. Zašto mi
uzeše onoga koga sam toliko voleo? Zašto je nasilnička ruka
bila tako okrutna i nemilostiva? Zašto prekidoše lanac
ljubavi koja je tako nežno obuzela moju dušu?
Iako sam još bio dete, pitao sam se da li su ubice moga oca
našle ikakvog zadovoljstva u prolivanju nevine krvi. Zar su
se mogle radovati dok smo mi plakali? Zar je nekome zaista
uživanje kad drugome prouzrokuje patnju? O, ljudska bedo, puna
si nepravde! Zar nasiljem da stičeš sebi slavu? Zar tuđim su-
zama da gradiš sebi tvrđavu mira?