Nijanse blagodati

Ali ja nisam samo mrzeo svet oko sebe i zlo u sebi, nego sam takođe duboko čeznuo za nečim drugačijim, nečim boljim, za sebe i za svet. Bila je to više nego nejasna želja. Bilo je to različito „ne-znanje“, najpre maglovito ali koje je postajalo sve određenije sa svakom suzom koja je tekla niz moje obraze i slivala se na pod. Nije to bila samo želja, kao kad petogodišnjak poželi tablu čokolade, Snikers veličine kuće. Znao sam, u stvari, da je to bilo nešto istinito i dobro i divno, izvan mog vidnog polja, samo kad bih mogao da to pronađem. Ili još bolje, kad bi to moglo da pronađe mene. Svom snagom svog mladalačkog žara, čeznuo sam da budem obgrljen bilo čim što me je vuklo izdaleka.
Konačno, stigao je dan mira i čvrste odluke. Moje suze počele su da hvataju sliku ličnosti koja se približavala. Ispostavilo se da se ono „šta“ za kojim sam duboko čeznuo pretvorilo u „Ko“. Bog se upoznavao sa mnom. Ne licem k licu, već srcem k srcu. Nisam čuo nikakav glas, ali sastanak nije bio manje stvaran zato što se odvijao u tišini.