Vera u vreme krize

Neki ljudi veru vide kao moralni sistem, kao skup pravila koje treba slediti. Za njih je vera mapa ponašanja: poštenje, red, skromnost, odricanje. I to može biti dragoceno, jer etički okvir nije bez značaja. Ali, ako vera ostane samo skup pravila, bez odnosa sa Onim koji ih daje, postaje teret, ili jaram. Pitanje nije samo šta je ispravno, već kome verujem dok to činim? Postoje i oni koji veru svesno odbacuju. Oni je vide kao utehu za slabe, kao iluziju koja pomaže ljudima da prežive haos sveta. Za njih je vera odsustvo razuma, bežanje od realnosti. I u toj sumnji ponekad ima istine, jer se vera zaista može zloupotrebiti kao maska, kao beg, kao krhka slika stabilnosti. Ali istinska vera ne poriče haos, ona ga ne zanemaruje, već se kroz njega kreće. Prava vera nije zatvoren sistem odgovora, već otvorenost za Božju prisutnost i kada odgovora nema, jer tada neće biti ni razočarenja. Kroz život i razne okolnosti učio sam kako ona ne guši razum, nego ga prosvetljava. U svim tim pristupima – nasleđu, emociji, moralizmu, sumnji postoji poneka nit istine. Ali i jedno promašeno mesto: vera ne može ostati spoljašnja. Ne može biti samo forma koju smo nasledili, ni lep osećaj koji povremeno osetimo, ni moralni zakon bez ličnosti, ni intelektualna dilema. Ako tu ostane, neće imati snagu da nas nosi kada dođe kriza. Neće moći da podnese težinu svakodnevice, ni da nas povede kad stignu noći sumnje. Otuda – i to je moje lično iskustvo, vid prekretnice u mom životu – vera mora postati pojedinačni odgovor, moj, tvoj, njegov! Ne nasleđeni okvir naših roditelja, dedova, već unutrašnji odnos, susret sa Onim koji nas prevazilazi, sa našim Tvorcem.